Bijaše jednom jedna koza pa imala sedam mladih kozlića koje je voljela
kao što svaka majka voli svoju djecu. Jednog dana pođe ona u šumu po
hranu pa pozva svih sedam kozlića i reče im:
- Draga djeco, ja idem u
šumu, a vi se dobro čuvajte vuka, jer ako uđe, pojest će vas od glave
do pete. Taj zlikovac se često pretvara, ali vi ćete ga odmah prepoznati
po hrapavom glasu i crnim šapama. A kozlići rekoše:
- Draga majko, mi ćemo se dobro čuvati, možeš ići bez brige.
Koza zameketa i mirno krenu na put.
Ne prođe dugo, a netko zakuca na kućna vrata i viknu:
- Otvorite, draga djeco, evo vaše majke, svakom sam nešto donijela. Ali kozlići po hrapavom glasu prepoznaše vuka i povikaše:
- Nećemo ti otvoriti, ti nisi naša majka, ona ima nježan i mio glas, a tvoj glas je hrapav. Ti si vuk.
Tada vuk ode nekakvom trgovcu i kupi veliki komad krede. Kad je pojede,
glas mu postade nježan. Onda se vrati, pokuca na vrata i viknu:
- Otvorite, draga djeco, evo vaše majke, svakom sam ponešto donijela.
Ali vuk je stavio svoju crnu šapu na prozor pa kad je kozlići vidješe, poviču:
- Nećemo ti otvoriti, naša majka nema crne šape kao ti, ti si vuk. Tada vuk otrča pekaru i reče:
- Udario sam se u nogu, premaži mi je tijestom.
I kad mu pekar tijestom premaza šape, on otrča mlinaru i reče mu:
- Pospi mi šape brašnom.
Mlinar pomisli: "Vuk hoće nekoga prevariti", pa ga htjede odbiti, ali vuk mu reče:
- Ako mi to ne učiniš, pojest ću te.
Tako se mlinar uplaši i zabijeli mu šape. Eto, takvi su ljudi. Onda zlikovac dođe i po treći put na kućna vrata, pokuca i reče:
- Otvorite, djeco, došla je vaša draga majka i svakome ponešto iz šume donijela.
Kozlići povikaše:
- Pokaži nam prvo nogu, da vidimo jesi li naša draga majka.
On onda stavi šapu na prozor i kad kozlići vidješe da je bijela,
povjerovaše da je istina i otvoriše vrata. Ali uđe im vuk, glavom i
bradom. Oni se uplašiše i stadoše se skrivati. Jedno skoči pod stol,
drugo u krevet, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u ormar, šesto pod
korito, a sedmo u kutiju zidnog sata. Ali vuk ih sve nađe i nije
oklijevao nego ih je jedno za drugim progutao. Samo ono najmlađe, u
kutiji od sata, nije našao. Kad se tako do mile volje najeo, vuk se
odgega na livadu, leže pod drvo i zaspi. Malo zatim vrati se i koza iz
šume. Ali imala je što vidjeti! Kućna vrata širom otvorena, stol,
stolice i klupa prevrnute, korito slupano, pokrivač i jastuci po podu.
Počne tražiti svoju djecu, njih nigdje. Dozivala ih je redom po imenu,
ali nitko se ne odazva. Najzad, kad zovnu najmlađeg, začu se njegov
glasić:
- Draga majko, evo me u kutiji od sata.
Ona ga izvadi te
joj ono ispriča kako je došao vuk i sve ostale pojeo. Pomislite samo
koliko je koza plakala za svojom jadnom djecom. Najzad u svome jadu
izađe van, a kozlić istrča s njom. Kad stiže na livadu, a tamo vuk pod
drvetom leži i hrče da se sve grane tresu. Ona ga zagleda sa svih strana
i primjeti da se u njegovom prepunom trbuhu kozlići koprcaju.
"Ah,", zaključi ona, "to su moja jadna djeca, koju je vuk progutao za
večeru, a još su živa!" Najmanji kozlić brzo otrči kući po škare, iglu i
konac. Koza prereže zlom vuku trbuh i samo što je napravila prvi rez
kad jedan kozlić promoli glavu i kako je rezala dalje tako je iskakao
jedan za drugim, svih šest kozlića. I svi su bili živi i zdravi. Kakva
je to bila radost! Grlili su svoju dragu majku i cupkali od sreće. Ali
koza im je naredila:
- Trčite i brzo nakupite kamenja da ovoj bezobraznoj zvijeri napunimo trbuh dok još spava.
Sedam kozlića požuriše i donesoše kamenja pa ih uguraše vuku u trbuh
što su mogli više. Onda ga koza opet na brzinu zaši tako da se nije ni
makao niti šta primijetio. Kad se vuk najzad naspavao, podiže se i kako
je od teškog kamenja u trbuhu bio jako ožednio, on krene prema bunaru da
se napije vode. Ali kad počne hodati i teturati tamo-amo, počne se i
kamenje u njegovom trbuhu sudarati i zveckati. Tada on povika:
- Što to zveči, što to lupa u trbuhu mome? Ili su to kozlići ili neko kamenje?
A kad stiže do bunara i nagne se nad vodu, teško kamenje ga povuče
dolje i on se utopi. Kad to vidješe, sedam kozlića dotrčaše vičući iz
sveg glasa:
- Vuk se utopio! Vuk je mrtav! - i od radosti su zaplesali oko bunara zajedno sa svojom majkom.